Четвртак, 26. март

Смрт студенткиње Филозофског факултета затекла је академску заједницу у стању шока и туге. Уместо одговорности и достојанства, већ у првим сатима након трагедије, почиње нешто друго.

У јавности се појављују узнемирујуће фотографије и снимци, док се истовремено шире непроверене, сензационалистичке и политички мотивисане тврдње.

Тиме је грубо нарушено достојанство преминуле, њене породице и целе академске заједнице.

У прорежимским медијима се појављују детаљи и видео снимци који не могу бити доступни без директног цурења из истраге.

Од првог тренутка, трагедија се не третира као питање одговорности, већ као материјал за конструисање наратива.

Петак, 27. март

Наредног дана, тај наратив добија јасан правац.

УКП поново улази на Филозофски факултет - уместо да се бави околностима трагедије, фокус се усмерава на студенте. Траже се пленумска документа, записници, материјали који се односе на организацију студената у блокади.

За ово време, полиција снима, материјал се готово у реалном времену појављује у медијима, а медији га одмах користе за обликовање приче.

У програму Информера иде се и корак даље: чита се обдукциони налаз, документ који мора да остане заштићен. Неко га је доставио. Неко је одлучио да га прочита. Тиме се јасно показује спрегa институција и медија.

У истом дану, без иједног доказа, студенти у блокади и академска заједница се означавају као одговорни.

Субота, 28. март

У атмосфери у којој су већ јавно таргетирани, студенти настављају организацију за локалне изборе 29. марта.

Формирају се мобилни тимови, правни тимови, успоставља се логистика и одлази се у општине широм Србије.

Упркос притиску, процес се не зауставаља, присуство на терену се шири, а одлука да се учествује остаје чврста.

Недеља, 29. март

Изборни дан протиче у атмосфери отвореног притиска.

Студенти са терена, укључујући студенте Филозофског факултета, позивају се на информативне разговоре током самог дана. Долази до привођења, задржавања, пребијања и застрашивања, како на бирачким местима, тако и ван њих. Притисак је усмерен и на професоре.

Оно што је данима грађено у медијима сада добија свој директан облик на терену.

Понедељак, 30. март

Објављују се резултати избора.

Упркос притисцима, малверзацијама и бројним неправилностима, бележи се највећи пад подршке Српској напредној странци у последњем периоду. Истовремено, студентске листе постижу резултат који превазилази домете било ког актера од доласка Српске напредне странке на власт.

Уместо смиривања, притисак се појачава. У јавности се све отвореније доводи у питање аутономија универзитета, а академска заједница наставља да се представља као проблем.

Трагедија се више не користи као повод, већ као оправдање.

Уторак, 31. март

Зграда Ректората Универзитета у Београду постаје место директне интервенције.

Припадници УКП-а улазе у Ректорат, иако нема јасног објашњења по ком основу. Кроз Ректорат се улази и ка Филозофском факултету, који је већ био претресан.

Полиција иде право у просторије које су коришћене за активности пленума, претура по свакој кутији, сваком куту и сваком папиру.

Заплењена је и опрема за прву помоћ, која се бесрамно представља као “парамилитарна”, а брауниле и физиолошки раствор се карактеришу као оружје.

У ректорату су и студенти који имају наставу - професорима се омогућава излазак; студентима не. Задржавају се у згради, траже им се индекси, кретање је ограничено.

Снимци из унутрашњости у истом тренутку завршавају у Информеру. Полиција снима, медији објављују, наратив против академске заједнице се формира.

Испред Ректората долази до окупљања и сукоба са полицијом.

Универзитет престаје да буде аутономан простор - постаје простор контроле.

Крај

Од трагедије, преко медијског обликовања, до институционалне силе, редослед је јасан.

Трагедија се користи да се креира кривица.

Кривица да се оправда притисак.

Притисак да се сломи заједница.

Али заједница није сломљена.