У четвртак је на Медицинском факултету приказан образац у којем се универзитетски изборни процеси не решавају унутар академске заједнице, већ под утицајем структура власти које се преливају у сам факултет, уз кључну улогу управе и студентских механизама који делују у том оквиру.

Изборни процес за парламент је обележен озбиљним неправилностима у гласачком материјалу и пребројавању, што је довело до оспоравања резултата од стране студената и захтева за поновно бројање у условима јавности и контроле.

У претходних годину и по дана показали смо да не одустајемо од борбе за транспарентност и легитимне процесе у сваком простору у којем се доносе одлуке које се тичу наше будућности, упркос континуираном притиску институционалних и државних структура које покушавају да задрже контролу над свим механизмима одлучивања и да ограничавање тих процеса учине нормом. И поред тога истрајавано у ставу да се ниједан процес који се тиче универзитета не може затварати пред јавношћу и студентима, нити се може прихватити било какав облик контроле који долази споља и укида могућност стварног увида и учешћа.

У тренутку када је у току био надзор над поновним пребројавањем, полиција приступа потискивању студената који су се налазили испред деканата.

Припадници обезбеђења Универзитетског клиничког центра Србије разбијају стакла на деканату, након чега ситуација прераста у физичку ескалацију у којој један студент током полицијске силе задобија повреде у пределу главе.

Кога штити полиција док се разбија стакло на деканату?

Ко су ти студенти које полиција директно штити и прати из деканата?

Зашто је уопште полиција неопходна на изборима за један студентски парламент?

Јасно је да се универзитетски простори све чешће стављају под контролу полицијских снага. Од просторија ректората до факултетских деканата, присуство силе у унутрашњим академским питањима више не представља изузетак, бећ устаљено средство застрашивања и силе.

И управо ту престаје илузија о аутономији као нечему што се подразумева. Аутономија универзитета се не брани декларацијама, већ стварним одсуством силе из његових ходника. Када полицијски кордон постаје одговор на студентски спор, поставља се питање шта је од те аутономије уопште остало у пракси.

Што се нас тиче, ми ћемо нашу универзитетску слободу и наше право на исту бранити до краја!