Овај Дан студената долази после године у којој је однос према студентима јасно постављен. Окупљања се прекидају, студенти се приводе, а интервенције постају редовна појава.

Период од априла 2025. до априла 2026. показује континуитет поступања. У различитим градовима и поводима понављају се исти обрасци: присуство полиције, разбијање окупљања, привођења и повреде.

Пролеће и лето 2025

У априлу 2025. у Новом Саду полиција интервенише током студентских окупљања. Примењује се физичка сила, студенти се гурају и обарају, а више њих задобија повреде.

Током јуна, јула и августа интервенције се умножавају.

Блокаде се разбијају у више наврата. Привођења се дешавају континуирано, током самих окупљања, кретања ка протестима и након њих. Студенти се издвајају из масе, обарају, везују и одводе у полицијске станице. Задржавања трају сатима, уз ограничен приступ информацијама.

У том периоду кроз привођења пролази већи број студената. Повреде се бележе у више наврата, најчешће приликом интервенција и извлачења са блокада.

Присуство полиције постаје стално, а поступање предвидиво.

Улазак у академски простор

Крај марта 2026. обележава тренутак у ком се притисак директно премешта у унутрашњост универзитета.

Повод је смрт студенткиње Филозофског факултета у Београду.

Уместо поступка који је усмерен на утврђивање околности и одговорности, следи низ потеза који захватају студенте и начин њиховог организовања.

Већ наредног дана полиција поново улази на Филозофски факултет. Фокус није на месту догађаја, већ на студентима у блокади. Траже се пленумска документа, записници и материјали који се односе на организацију студената.

Истовремено, материјали изнутра појављују се у медијима готово у реалном времену.

У истом периоду студенти се позивају на информативне разговоре, приводе и задржавају, укључујући и током изборног дана. Забележени су случајеви застрашивања и физичког насиља на терену.

Неколико дана касније, 31. марта, полиција улази у Ректорат Универзитета у Београду. Званично образложење је истрага: одузимање снимака са камера и прикупљање доказа.

Међутим, полиција се одмах упућује у просторије које су користили пленуми. Студенти који су се затекли у згради не могу слободно да изађу, тражи им се идентификација, а кретање им је ограничено. Запосленима и студентима било онемогућено слободно кретање и комуникација, укључујући и контакт са адвокатима.

Током претреса одузима се документација и техничка опрема, укључујући рачунаре и снимке.

У исто време, полиција преко унутрашњих пролаза улази и ка Филозофском факултету, који је већ био предмет претреса.

Ова два догађаја не могу се посматрати одвојено.

Повод је исти. Простор је исти. Мета је иста.

Истрага се формално води због конкретног догађаја, али захвата инфраструктуру студентског организовања и саму структуру универзитета.

Континуитет борбе

Када се све ово постави у низ, постаје јасно да се не ради о тренутку, већ о континуитету. Зато није случајно што се враћамо на један говор стар деведесет година.

Године 1936, студент Техничког факултета у Београду Вељко Влаховић говори о аутономији универзитета у условима полицијског притиска. Не говори апстрактно, већ из ситуације у којој полиција стоји на улазима, у којој се студенти хапсе, у којој се универзитет брани као последњи простор у ком је могуће мислити без контроле.

Он говори о универзитету као месту које мора да припада онима који уче и мисле, а не онима који управљају силом. Говори о знању које не сме бити подређено интересима моћних и о слободи без које нема ни науке ни друштва.

Тај текст данас не делује као историјски документ.

Контекст се променио, али однос остаје исти: са једне стране универзитет као простор слободе, са друге стране покушај да се тај простор стави под контролу.

Болоња као оквир

Промене унутар универзитета одвијају се и кроз систем студирања.

Болоњски модел је већ успостављен и не доводи се у питање. Организација студија заснива се на бодовима, роковима и административним захтевима, што директно утиче на начин учења.

Знање се разлаже на мање целине које се формално савладавају, без простора за продубљен рад. Студирање се своди на испуњавање услова, а не на разумевање. У том оквиру, образовање се постепено третира као роба, а диплома као средство за улазак на тржиште рада.

Универзитет се прилагођава потребама тржишта и интересима економских структура, док се улога критичког мишљења потискује.

Такав систем не делује само на организацију наставе, већ и на позицију студената, који се усмеравају ка прилагођавању постојећим условима, уместо ка њиховом преиспитивању.

Дан студената 2025

Дан студената прошле године обележили смо на улици, у оквиру блокада које су већ биле у току.

Отишли смо до гроба Жарка Мариновића и положили венце.

Тиме смо повезали сопствену борбу са историјом студентског отпора и тренутком у ком је аутономија универзитета већ једном била нападнута.

Питање аутономије није било формално, већ директно повезано са присуством репресивног апарата и начином на који се универзитет третира.

Дан студената 2026

Овај Дан студената дочекујемо после године у којој су привођења, интервенције и уласци полиције у универзитет постали део свакодневице.

У том периоду смо се окупљали под притиском, излазили на улице уз присуство полиције и организовали у условима који су се стално мењали.

Искуство претходне године одређује и овај датум.

Питање аутономије више није одвојено од питања безбедности и могућности да уопште делујемо као студенти. Универзитет постоји онолико колико постоји простор да у њему делујемо.