Одлука Уставног суда којом су поништене пресуде Вишег суда у Зајечару представља још један у низу примера правног апсурда и институционалне недоследности која карактерише политички и правни систем у Србији. Под изговором заштите изборног права и права на учешће у управљању јавним пословима, Уставни суд је практично легитимисао очигледне неправилности у поступку потврђивања мандата одборника, сводећи озбиљан процедурални пропуст на „пуку формалност“. Тиме је суд, по ко зна који пут, послао јасну поруку: правила важе само онда када могу спасити власт која тоне.

Посебно забрињава чињеница да се у овом случају инсистира на принципу пропорционалности и одбацивању „претераног формализма“, док се у бројним другим ситуацијама (нарочито када су у питању студенти, грађани или политички противници власти) управо формални разлози користе као основ за најтеже последице. Такви двоструки аршини разарају поверење у правни поредак и потврђују да је једнакост пред законом у Србији мртво слово на папиру.

Ова одлука не може се посматрати изоловано. Она долази мало након што је за председника Уставног суда постављен Владaн Петров, правник познат по својим отвореним политичким ставовима и јавној подршци владајућем режиму. Његова недавна изјава да ће се предмет који се односи на легалност избора 2023. године „можда решавати, а можда и неће“ представља преседан који директно доводи у питање саму сврху постојања Уставног суда, али и додатно указује на сулудост одлуке донете у вези са изборима у Зајечару.

Када највиша инстанца за заштиту уставности и законитости релативизује сопствену обавезу да одлучује, јасно је да се не ради о независној институцији, већ о политичком инструменту власти.

Истовремено, потпуно се игнорише шири контекст: релевантне домаће и међународне организације већ су оцениле изборе у Зајечару као неслободне и непоштене, док су рад и формирање Привременог органа Града Зајечара пратили бројни правни и политички спорови. Уместо да се бави суштином – интегритетом изборног процеса – Уставни суд бира да „санира“ последице у корист власти, и то селективним тумачењем права. Одсуство здравог разума у овој ситуацији огледа се у следећем: док се озбиљне сумње у регуларност избора занемарују, процедурални пропусти се релативизују када то одговара властима, а апсолутизују када се користе против њихових опонената.

Због свега наведеног, ова одлука није само правно проблематична – она је политички симптом. Симптом система у којем институције не штите грађане, већ власт од грађана.

Управо зато, она представља још један доказ да се власт никада није више плашила. Јер када примена правила мора да се изврће до перверзије, а институције да се потчињавају, то не говори о снази система – већ о његовој слабости и никада оправданијем страху од губитка подршке.