Данас, на Дан студената, слушамо министра који говори да полиција има право да нас убије.

То нам говори неко ко је део власти која нас дуже од годину дана приводи, извлачи са улица и држи по станицама јер смо одлучили да не ћутимо.

Говори то у тренутку у ком смо већ видели како изгледа када улазе на факултете, када претресају наше ствари и узимају документа, када нас задржавају унутра без могућности да изађемо.

Говори то после године у којој смо научили шта значи бити на директном удару силе која се зове власт. Говори то данас.

Данас док нам је колега иза решетака након претрпљене полицијске бруталности. Док наше колеге чекају суђење.

Данас када смо стајали на гробу Жарка Мариновића.

Студента који је убијен јер је бранио универзитет и његову аутономију.

Дан студената постоји управо због тога. Због тренутка у ком је држава одговорила на студенте метком.

Деведесет година касније, министар излази и говори о праву да се то понови.

Ми то слушамо као генерација која је већ прошла привођења, батине и притисак.

Знамо тачно шта значи.

Ово је директна претња упућена свима који су на улици.

Само, нас не могу застрашити.

Упорно то заборављају.