Дводневна шетња од Београда до Новог Сада је, без премца, најамбициознији подвиг студената у блокади до сада. Логистика, координација, али и очигледан физички напор и издржљивост које је овај пројекат захтевао, тестирали су посвећеност студената њиховој племенитој мисији. Kолона, која је бројала око хиљаду људи, кренула је од Факултета драмских уметности, с благим закашњењем због огромног броја окупљених, који су дошли или да се придруже пешацима или да их испрате на њихов подвиг. Kолону су пратиле десетине аутомобила и комбија напуњених шаторима, врећама за спавање, водом, храном, медицинском опремом, као и личним стварима шетача. Београдске улице ретко виђају параде праћене таквим интересовањем које су показале окупљене групе на тротоарима и прозорима модерних небодера, поздрављајући ову зелену колону, која у том тренутку није могла ни замислитии све препреке и компликације које ће срести током свог путовања.

Прва станица била је Виша криминалистичка школа, испред које су шетачи одржали петнаестоминутну тишину у част жртвама за које се боре и у сећање на њих. Убрзо након тога стигли су у Батајницу, где су по први пут осетили одушевљење и гостопримство локалног становништва које ће их чекати у све већој мери како се ближе свом циљу. Kолона се распршила унаоколо, примајући домаћу храну, студентске блокове и остале потрепштине које су им Батајничани припремили. Након кратке паузе, шетња се наставила до Нове Пазове. Залазеће сунце поливало је обрађене њиве предградског Срема. Пејзаж је повремено прекидала новоизграђена брза пруга, поред које су шетачи обазриво посматрали пролазеће возове, који ће током њиховог пута исту руту прећи много пута, али свакако не са истим циљем као што је њихов.

Таман пре него што је пала ноћ, колона је стигла у Нову Пазову. Баш као и у Батајници, шетаче је дочекао аплауз окупљених грађана, док је колона узвраћала скандирањем имена њиховог града. Kлици „Но-ва Па-зо-ва!” најавили су свим житељима долазак већ помало исцрпљених шетача. Уследила је кратка пауза испред Основне школе „Свети Сава”, где су шетаче чекали столови са намирницама и где су могли да се окрепе. Убрзо, шетња се наставила кроз хладни мрак ветровитих равница. При излазу из града, колони се придружује флота трактора студентских савезника – пољопривредника, који ће са њима остати до самог краја пута. Ротације полицијских кола и трактора, комбиноване са неуморним певањем шетача, доказале су још једном у чему су студенти најбољи – у сваком крају нађу неко светло.

„Стара Пазова дочекује студенте као ослободиоце” – ово је опис који су многи користили да би описали атмосферу којом су шетачи дочекани, и заиста је тешко наћи бољи израз за овај догађај. Kолона је била стиснута између великих група људи који су аплаудирали и осветљавали је блицевима – сви су желели да забележе овај тренутак. Шетачи су спроведени до оближњег парка, где су постављени столови у линији дугој десетине метара, препуни разноврсне хране, али и онога што је највише обрадовало студенте – свежег печења. Осим печења, на столовима су се нашле и палачинке, пецива, као и разноврсне посластице, домаће и куповне. Мештани су студентима, између осталог, донирали и ћебад за надолазећу ноћ.

Након обилне вечере и поново распламсане енергије, колона је наставила вероватно најтежи део пута првог дана – пут ка Инђији. Изморени студенти, који су већ увелико ишчекивали крај своје дванаесточасовне шетње, нису остали равнодушни према ентузијазму Инђијана који су упркос хладноћи изашли у огромном броју да их дочекају. Заједно с њима, спустили су се до терена на којем су били припремљени свадбени шатори са грејалицама, као и слојеви стиропора који су студентима пружили нешто удобнији одмор. Наши одговорни редари, међутим, нису могли себи приуштити паузу – неуморно су искрцавали постеље и намирнице за ноћ, водећи рачуна о томе ко ће се од студената сместити у домове мештана, који су великодушно понудили да неки од њих не проведу ноћ на хладноћи. Свако ко је камповао зна колико је спавање на отвореном непријатно. Ипак, било какав одмор бољи је ни од каквог, а био је неопходан с обзиром на то да је предстојећи дан обећавао да ће бити још напорнији од првог. Шетачи су се пробудили у магловито јутро, окружени хладном росом. Ипак, распаљене су логорске ватре које су им подигле дух и осушиле ствари. Kао што смо споменули, нешто брдовитији предели подножја Фрушке горе можда не изгледају као велика препрека из аутомобила, али и најблажи успон ставља огроман притисак на ноге које већ цео дан неуморно ходају. Ипак, лепота овог дела Србије их је надахњивала да наставе једнако колико и непрестана подршка у сваком месту кроз које су прошли. Локални авијатичар им је приредио бесплатан спектакл у ваздуху, у коме их је пилот војног хеликоптера поздравио у ниском лету. Направили су краћу, али дуго ишчекивану паузу на раскрсници пута Марадик–Бешка, након чега се нису зауставили све до обода Чортановаца, у сенци величанственог храма, где их је чекао сличан призор као у Старој Пазови. Иако је ово требало да буде кратак одмор, шетачи су били толико одушевљени количином хране и потрепштина да су ипак одлучили да остану мало дуже.

Иако у Нови Сад није требало да стигну још наредних пет сати, шетачи су већ могли да виде Мост слободе са врха брда на које су се мукотрпно попели. Улазећи у Сремске Kарловце, шетачи су наишли на величанствену колону бициклиста који су тог јутра кренули из Београда, све време добијајући подршку сирена возова који су јурили пругом уз пут. Након кратке паузе у Сремским Kарловцима, пред њима је била последња етапа пута. У мрклом мраку, шетачи су ушли у Петроварадин, где су се последњи пут престројили, стављајући заставе на чело колоне, и тако отпочели свој тријумфални улазак у град Слободе. Ништа се није могло упоредити са количином људи и емоција које су дочекале колону. Улазећи у град преко Петроварадинског моста, на који је био прострт црвени тепих, шетачи су били посипани цвећем, дочекивани загрљајима и сузама радосницама – призорима које ће засигурно памтити до краја живота. Посебно значајан призор било је додељивање разноврсних медаља од стране мештана, чији је гест разнежио и оне најозбиљније. Неко је рекао: „Новосађани се нису овако обрадовали Београђанима још од 1918.”

Након церемоније размене застава и одавања почасти страдалима код Железничке станице, завладала је контрастна тишина у трајању од петнаест минута. Таксисти, пријатељи и спонтани волонтери одвезли су исцрпљене студенте до кампуса Новосадског универзитета, где су шетачи били угошћени на сестринским факултетима. Дочекани громогласним аплаузом, смештени у већ припремљене кревете и уз медицинску помоћ која им је пружена, шетачи су утонули у заслужени сан.

Сутрадан, одржан је највећи протест у историји Новог Сада. Раме уз раме, грађани и студенти обају градова су блокирали мостове, размењивали утиске и окончали своје путовање с јасним закључком – док смо уједињени, ништа нам не може препречити пут до Слободе.