Dvodnevna šetnja od Beograda do Novog Sada je, bez premca, najambiciozniji podvig studenata u blokadi do sada. Logistika, koordinacija, ali i očigledan fizički napor i izdržljivost koje je ovaj projekat zahtevao, testirali su posvećenost studenata njihovoj plemenitoj misiji. Kolona, koja je brojala oko hiljadu ljudi, krenula je od Fakulteta dramskih umetnosti, s blagim zakašnjenjem zbog ogromnog broja okupljenih, koji su došli ili da se pridruže pešacima ili da ih isprate na njihov podvig. Kolonu su pratile desetine automobila i kombija napunjenih šatorima, vrećama za spavanje, vodom, hranom, medicinskom opremom, kao i ličnim stvarima šetača. Beogradske ulice retko viđaju parade praćene takvim interesovanjem koje su pokazale okupljene grupe na trotoarima i prozorima modernih nebodera, pozdravljajući ovu zelenu kolonu, koja u tom trenutku nije mogla ni zamislitii sve prepreke i komplikacije koje će sresti tokom svog putovanja.

Prva stanica bila je Viša kriminalistička škola, ispred koje su šetači održali petnaestominutnu tišinu u čast žrtvama za koje se bore i u sećanje na njih. Ubrzo nakon toga stigli su u Batajnicu, gde su po prvi put osetili oduševljenje i gostoprimstvo lokalnog stanovništva koje će ih čekati u sve većoj meri kako se bliže svom cilju. Kolona se raspršila unaokolo, primajući domaću hranu, studentske blokove i ostale potrepštine koje su im Batajničani pripremili. Nakon kratke pauze, šetnja se nastavila do Nove Pazove. Zalazeće sunce polivalo je obrađene njive predgradskog Srema. Pejzaž je povremeno prekidala novoizgrađena brza pruga, pored koje su šetači obazrivo posmatrali prolazeće vozove, koji će tokom njihovog puta istu rutu preći mnogo puta, ali svakako ne sa istim ciljem kao što je njihov.

Taman pre nego što je pala noć, kolona je stigla u Novu Pazovu. Baš kao i u Batajnici, šetače je dočekao aplauz okupljenih građana, dok je kolona uzvraćala skandiranjem imena njihovog grada. Klici „No-va Pa-zo-va!” najavili su svim žiteljima dolazak već pomalo iscrpljenih šetača. Usledila je kratka pauza ispred Osnovne škole „Sveti Sava”, gde su šetače čekali stolovi sa namirnicama i gde su mogli da se okrepe. Ubrzo, šetnja se nastavila kroz hladni mrak vetrovitih ravnica. Pri izlazu iz grada, koloni se pridružuje flota traktora studentskih saveznika – poljoprivrednika, koji će sa njima ostati do samog kraja puta. Rotacije policijskih kola i traktora, kombinovane sa neumornim pevanjem šetača, dokazale su još jednom u čemu su studenti najbolji – u svakom kraju nađu neko svetlo.

„Stara Pazova dočekuje studente kao oslobodioce” – ovo je opis koji su mnogi koristili da bi opisali atmosferu kojom su šetači dočekani, i zaista je teško naći bolji izraz za ovaj događaj. Kolona je bila stisnuta između velikih grupa ljudi koji su aplaudirali i osvetljavali je blicevima – svi su želeli da zabeleže ovaj trenutak. Šetači su sprovedeni do obližnjeg parka, gde su postavljeni stolovi u liniji dugoj desetine metara, prepuni raznovrsne hrane, ali i onoga što je najviše obradovalo studente – svežeg pečenja. Osim pečenja, na stolovima su se našle i palačinke, peciva, kao i raznovrsne poslastice, domaće i kupovne. Meštani su studentima, između ostalog, donirali i ćebad za nadolazeću noć.

Nakon obilne večere i ponovo rasplamsane energije, kolona je nastavila verovatno najteži deo puta prvog dana – put ka Inđiji. Izmoreni studenti, koji su već uveliko iščekivali kraj svoje dvanaestočasovne šetnje, nisu ostali ravnodušni prema entuzijazmu Inđijana koji su uprkos hladnoći izašli u ogromnom broju da ih dočekaju. Zajedno s njima, spustili su se do terena na kojem su bili pripremljeni svadbeni šatori sa grejalicama, kao i slojevi stiropora koji su studentima pružili nešto udobniji odmor. Naši odgovorni redari, međutim, nisu mogli sebi priuštiti pauzu – neumorno su iskrcavali postelje i namirnice za noć, vodeći računa o tome ko će se od studenata smestiti u domove meštana, koji su velikodušno ponudili da neki od njih ne provedu noć na hladnoći. Svako ko je kampovao zna koliko je spavanje na otvorenom neprijatno. Ipak, bilo kakav odmor bolji je ni od kakvog, a bio je neophodan s obzirom na to da je predstojeći dan obećavao da će biti još naporniji od prvog. Šetači su se probudili u maglovito jutro, okruženi hladnom rosom. Ipak, raspaljene su logorske vatre koje su im podigle duh i osušile stvari. Kao što smo spomenuli, nešto brdovitiji predeli podnožja Fruške gore možda ne izgledaju kao velika prepreka iz automobila, ali i najblaži uspon stavlja ogroman pritisak na noge koje već ceo dan neumorno hodaju. Ipak, lepota ovog dela Srbije ih je nadahnjivala da nastave jednako koliko i neprestana podrška u svakom mestu kroz koje su prošli. Lokalni avijatičar im je priredio besplatan spektakl u vazduhu, u kome ih je pilot vojnog helikoptera pozdravio u niskom letu. Napravili su kraću, ali dugo iščekivanu pauzu na raskrsnici puta Maradik–Beška, nakon čega se nisu zaustavili sve do oboda Čortanovaca, u senci veličanstvenog hrama, gde ih je čekao sličan prizor kao u Staroj Pazovi. Iako je ovo trebalo da bude kratak odmor, šetači su bili toliko oduševljeni količinom hrane i potrepština da su ipak odlučili da ostanu malo duže.

Iako u Novi Sad nije trebalo da stignu još narednih pet sati, šetači su već mogli da vide Most slobode sa vrha brda na koje su se mukotrpno popeli. Ulazeći u Sremske Karlovce, šetači su naišli na veličanstvenu kolonu biciklista koji su tog jutra krenuli iz Beograda, sve vreme dobijajući podršku sirena vozova koji su jurili prugom uz put. Nakon kratke pauze u Sremskim Karlovcima, pred njima je bila poslednja etapa puta. U mrklom mraku, šetači su ušli u Petrovaradin, gde su se poslednji put prestrojili, stavljajući zastave na čelo kolone, i tako otpočeli svoj trijumfalni ulazak u grad Slobode. Ništa se nije moglo uporediti sa količinom ljudi i emocija koje su dočekale kolonu. Ulazeći u grad preko Petrovaradinskog mosta, na koji je bio prostrt crveni tepih, šetači su bili posipani cvećem, dočekivani zagrljajima i suzama radosnicama – prizorima koje će zasigurno pamtiti do kraja života. Posebno značajan prizor bilo je dodeljivanje raznovrsnih medalja od strane meštana, čiji je gest raznežio i one najozbiljnije. Neko je rekao: „Novosađani se nisu ovako obradovali Beograđanima još od 1918.”

Nakon ceremonije razmene zastava i odavanja počasti stradalima kod Železničke stanice, zavladala je kontrastna tišina u trajanju od petnaest minuta. Taksisti, prijatelji i spontani volonteri odvezli su iscrpljene studente do kampusa Novosadskog univerziteta, gde su šetači bili ugošćeni na sestrinskim fakultetima. Dočekani gromoglasnim aplauzom, smešteni u već pripremljene krevete i uz medicinsku pomoć koja im je pružena, šetači su utonuli u zasluženi san.

Sutradan, održan je najveći protest u istoriji Novog Sada. Rame uz rame, građani i studenti obaju gradova su blokirali mostove, razmenjivali utiske i okončali svoje putovanje s jasnim zaključkom – dok smo ujedinjeni, ništa nam ne može preprečiti put do Slobode.