Kraj je kad mi kažemo da je kraj!

Četvrtak, 26. mart

Smrt studentkinje Filozofskog fakulteta zatekla je akademsku zajednicu u stanju šoka i tuge. Umesto odgovornosti i dostojanstva, već u prvim satima nakon tragedije, počinje nešto drugo.

U javnosti se pojavljuju uznemirujuće fotografije i snimci, dok se istovremeno šire neproverene, senzacionalističke i politički motivisane tvrdnje.

Time je grubo narušeno dostojanstvo preminule, njene porodice i cele akademske zajednice.

U prorežimskim medijima se pojavljuju detalji i video snimci koji ne mogu biti dostupni bez direktnog curenja iz istrage.

Od prvog trenutka, tragedija se ne tretira kao pitanje odgovornosti, već kao materijal za konstruisanje narativa.

Petak, 27. mart

Narednog dana, taj narativ dobija jasan pravac.

UKP ponovo ulazi na Filozofski fakultet - umesto da se bavi okolnostima tragedije, fokus se usmerava na studente. Traže se plenumska dokumenta, zapisnici, materijali koji se odnose na organizaciju studenata u blokadi.

Za ovo vreme, policija snima, materijal se gotovo u realnom vremenu pojavljuje u medijima, a mediji ga odmah koriste za oblikovanje priče.

U programu Informera ide se i korak dalje: čita se obdukcioni nalaz, dokument koji mora da ostane zaštićen. Neko ga je dostavio. Neko je odlučio da ga pročita. Time se jasno pokazuje sprega institucija i medija.

U istom danu, bez ijednog dokaza, studenti u blokadi i akademska zajednica se označavaju kao odgovorni.

Subota, 28. mart

U atmosferi u kojoj su već javno targetirani, studenti nastavljaju organizaciju za lokalne izbore 29. marta.

Formiraju se mobilni timovi, pravni timovi, uspostavlja se logistika i odlazi se u opštine širom Srbije.

Uprkos pritisku, proces se ne zaustavalja, prisustvo na terenu se širi, a odluka da se učestvuje ostaje čvrsta.

Nedelja, 29. mart

Izborni dan protiče u atmosferi otvorenog pritiska.

Studenti sa terena, uključujući studente Filozofskog fakulteta, pozivaju se na informativne razgovore tokom samog dana. Dolazi do privođenja, zadržavanja, prebijanja i zastrašivanja, kako na biračkim mestima, tako i van njih. Pritisak je usmeren i na profesore.

Ono što je danima građeno u medijima sada dobija svoj direktan oblik na terenu.

Ponedeljak, 30. mart

Objavljuju se rezultati izbora.

Uprkos pritiscima, malverzacijama i brojnim nepravilnostima, beleži se najveći pad podrške Srpskoj naprednoj stranci u poslednjem periodu. Istovremeno, studentske liste postižu rezultat koji prevazilazi domete bilo kog aktera od dolaska Srpske napredne stranke na vlast.

Umesto smirivanja, pritisak se pojačava. U javnosti se sve otvorenije dovodi u pitanje autonomija univerziteta, a akademska zajednica nastavlja da se predstavlja kao problem.

Tragedija se više ne koristi kao povod, već kao opravdanje.

Utorak, 31. mart

Zgrada Rektorata Univerziteta u Beogradu postaje mesto direktne intervencije.

Pripadnici UKP-a ulaze u Rektorat, iako nema jasnog objašnjenja po kom osnovu. Kroz Rektorat se ulazi i ka Filozofskom fakultetu, koji je već bio pretresan.

Policija ide pravo u prostorije koje su korišćene za aktivnosti plenuma, pretura po svakoj kutiji, svakom kutu i svakom papiru.

Zaplenjena je i oprema za prvu pomoć, koja se besramno predstavlja kao “paramilitarna”, a braunile i fiziološki rastvor se karakterišu kao oružje.

U rektoratu su i studenti koji imaju nastavu - profesorima se omogućava izlazak; studentima ne. Zadržavaju se u zgradi, traže im se indeksi, kretanje je ograničeno.

Snimci iz unutrašnjosti u istom trenutku završavaju u Informeru. Policija snima, mediji objavljuju, narativ protiv akademske zajednice se formira.

Ispred Rektorata dolazi do okupljanja i sukoba sa policijom.

Univerzitet prestaje da bude autonoman prostor - postaje prostor kontrole.

Kraj

Od tragedije, preko medijskog oblikovanja, do institucionalne sile, redosled je jasan.

Tragedija se koristi da se kreira krivica.

Krivica da se opravda pritisak.

Pritisak da se slomi zajednica.

Ali zajednica nije slomljena.